Klett

15.11.2018, 15:27

Može li se promenom mentalnog stava do napredovanja

Psiholozi godinama pokušavaju da dokažu ili opovrgnu mišljenje da je inteligencija promenljiva i brojne su teorije i potvrde koje govore u prilog oba stanovišta.

Kada je Alfred Bine uveo testiranje dece da bi uočio one koji ne mogu da pohađaju nastavu, psiholozi su prihvatili njegovu ideju o merenju umnog uzrasta standardizovanim testom, odnosno pojam koeficijenta inteligencije. Različite su teorije koje ističu neurobiološku utemeljenost inteligencije kao nečega nepromenljivog, kao broj neuronskih veza i brzinu obrade informacija. Tako posmatrano jasno je da je to biološki potencijal koji se ne može menjati. Međutim, sve više je onih koji kažu da je inteligencija podložna promenama u okolnostima koje omogućavaju pojedincu da razvije svoje potencijale. Sredina koja je stimulativna i podržavajuća može biti jedan od uzroka napredovanja uprkos utvrđenom nivou intelektualnog postignuća i takva istraživanja tvrde da je moguće kod dece vremenom podići koeficijent inteligencije. U svetlu razmišljanja o danas važnom pitanju motivisanosti i postignuća, navešćemo kao primer pristup koji ističe važnost mentalnog stava za postizanje uspeha svakog pojedinca. Kerol Dvek (Carol Dweck) vodeći je svetski istraživač na polju motivacije i profesor na Univerzitetu Stenford, a širom sveta predaje o značaju promene mentalnog stava. Šta to zapravo znači?

Mentalni stav predstavlja način na koji posmatramo sebe, odnosno ono za šta mislimo da je naš potencijal i to određuje kako ćemo se i koliko truditi da nešto savladamo, naučimo, usavršimo. Kada mislimo da je naš kvalitet čvrsto utemeljen, nepromenljiv, to stvara pritisak da moramo da se dokazujemo iznova i iznova. Sa ovako rigidnim, takozvanim fiksiranim stavom, nastavnici će kod učenika indoktrinirati misli kao „nemoj da uradiš/kažeš nešto neadekvatno”. Na ovaj način deci nije stalo do učenja niti će razmišljati o njemu kao o nečem u čemu mogu uživati, već će samo misliti kako da se pokažu u što boljem svetlu i da izgledaju intelektualno nadmoćno u društvu. Zbog toga se sve više srećemo sa decom, ali i odraslim osobama koje se fokusiraju na potencijalne greške i na to kakav će sud neko dati o njihovim postupcima, te takve osobe često koče same sebe pokušavajući da ne razočaraju.

Nasuprot ovome stoji razvojni mentalni stav, koji je zapravo način da podstaknemo decu da razvijaju svest o tome da mogu postati sve uspešnija. Kako to smatra Kerol Dvek, razvojni odnosno progresivni mentalni stav imaju oni koji veruju da je njihov uspeh zasnovan na trudu, učenju, vežbanju i istrajnosti. Ono što ovakav pristup zagovara jeste sloboda dece da eksperimentišu, da vredno rade, pa čak i da greše, jer se neće loše osećati zbog toga, neće to doživljavati kao poraz i stalno će težiti da budu sve bolji u svemu što rade. Ako smo uverenja da se ne treba menjati, deca greške neće doživljavati kao prilike za učenje, već kao izgovor za odustajanje. Poenta ovog pristupa nije da ubedimo svu decu da su budući veliki naučnici ili umetnici, niti da im govorimo kako su najpametniji i tome slično, nego da znaju da je njihov potencijal nepoznat i da će ga otkriti uz puno truda i učenja, posvećenosti.

Glavna odlika fiksiranog mentalnog stava jeste da se pojedinac mora stalno dokazivati kroz rezultate, da mora dobiti validaciju, jer će njen izostanak značiti da je podbacio. Osobe sa razvojnim mentalnim stavom, sa druge strane, koncentrisane su na proces učenja kao trajan umesto na postignuća koja su trenutna.

U laboratoriji za istraživanje moždanih talasa na Univerzitetu Kolumbija sprovedeno je istraživanje čiji su učesnici bile osobe sa oba mentalna stava – zadavani su im zadaci, data im je prilika da uče i meren je stepen njihove pažnje. Moždani talasi osoba sa fiksiranim mentalnim stavom pokazivali su aktivnost, tj. obraćanje pažnje samo prilikom davanja povratne informacije o njihovoj učinkovitosti. Kada nisu davali pravi odgovor, nije ih čak ni zanimalo koji odgovor je ispravan, niti su koristili priliku da nauče nove informacije. Samo su osobe sa razvojnim mentalnim stavom obraćale pažnju na širenje svojih znanja. Dakle, razlike u mentalnom stavu uočljive su i na biološkom planu. To nikako ne znači da se mentalni stav ne može promeniti, već samo da je potrebno uložiti mnogo truda.

Podstaknuti ovim pristupom, možemo razmišljati kako bi se to moglo primeniti na roditelje i nastavnike i u kom smeru bi moglo otići istraživanje o pohvalama i nagrađivanju učenika. Naglasak u ovom slučaju nije na nagrađivanju/kažnjavanju osobina ličnosti, već konkretnog ponašanja. Jasno je da učenicima pohvala znači i da im prija, ali je važno i obratiti pažnju na to kako je formulisana pohvala – deca treba da budu svesna da je njihovo zalaganje vrednovano. U tom slučaju oni će biti podstaknuti da se trude sve više i da shvataju učenje kao kontinuiran proces koji će im pomoći da ostvare svoj potencijal.


Redakcija